Кратко сам познавала Зорицу Вујић. Свега три године почетком деведесетих. Али и данас је се с радошћу и искреним поштовањем сећам. Зорица је била паметна и племенита. Била је старија од мене, саветовала ме да не расипам време на безначајности: "Рушка, уживај у сваком тренутку са својом децом. За трен ока ће порасти и отићи ће", говорила је.  

Чекам у реду и чујем како Милан говори старом пријатељу Александру, кога дуго није видео: "Пропала је моја производња домаћег кајмака. Поражен сам од увозног кајмака. То по квалитету скоро да и није кајмак, само је лепо и шарено упакован. И знатно је јефтинији. Сада радим у трафици". Хтедох да се вратим и да им кажем за робну марку ДОМАЋЕ, потеклу из Ваљева, идеју да се "малим" произвођачима да реална шанса за опстанак и даље ширење.

Грађани Ваљева заслужују велико признање за стрпљење које показују.  Предуго и ћутећи чекају у Телекому, Дому здравља, пошти...А политички јуноша, нема ни 30 година, преда здравствену књижицу и бива одмах прозван. Када изађе гледа у под. 

 Књига Операција на отвореном срцу Владимира Урошевића појавиће се ускоро у Москви, Чикагу и Единбургу, преведена на руски и енглески језик. У међувремену књигу пажљиво ишчитавају познаници, пријатељи и "пријатељи" Владимира Урошевића. Ове последње он је у књизи описао као покретаче велике харанге која се на њега обрушила у другој половини осамдесетих година прошлог века.

Моја девојка у Лас Вегасу ради као продавачица у Најку. Фирма јој је у целости платила четворогодишње школовање на факултету. Мој млађи брат, студент у Београду, запослен привремено у Балкан бет кладионици,када пође на одмор мора сам себи да нађе замену или да из свог џепа плати колеги да одради његове смене.  

Боје се да ће их сматрати слабићима и кукавицама, из страха да ће се ситуација погоршати. Постоје знакови који нам могу помоћи да посумњамо да је наше дете жртва школског насилништва. Родитељи би требало да саслушају дете и да га не прекидају док говори. Дете треба уверити да није оно криво и да је учинило праву ствар рекавши вам. Не треба га подстицати да се само одупре насилнику. 

Наводно неки грађани Ваљева бојкотују програме Тешњарских вечери. Манифестација је постала превише народна, посељачена је.. Чули смо тако нешто и за Џез фестивал. Нема више правих џезера. То нису Џибони и Амира Медуњанин. Али народ је ту. И шта сад да се ради?

Има 300 година како је човек остављен од науке, цркве и политике. Сви имају своје засебне, себичне интересе и обичан човек је сам. Никог од њих не занима његова права суштина и шта је човеку заиста важно и потребно. Тако да човек нема где главу своју наслонити. Ово је написао славни мађарски филозоф Бела Хамваш половином прошлог века. Шта се од овог не би могло односити на човека данас и овде. Могло би све.

Година је 1988. Први пут сам заједно на летовању са мојим будућим супругом. У Купарима. Следећег јутра у малом тржном центру срели смо Велибора, младића из села мог супруга који је тада имао 19 година. Он се дружио са нама тих десетак дана. Тачно после 30 година срели смо поново Велибора на тераси хотела "Дрина" у Бајиној Башти. То је сада зрео и културан човек, али и даље веома срдачан.Ожењен је Иреном и имају троје одрасле деце.

Вечерас се затвара изложба Данила Стојановића у Кули Ненадовића. Трајала је 10 дана. На отварању је било око 80 људи. Неколико десетина грађана долазило је сваког дана да честитају Данилу и да га охрабре. Помислио сам: или се ради о веома омиљеном човеку или  људи у њему препознају занимљивог сликара. Испоставило се да је у питању и једно и друго.