Ово је падина која води до куће мог девера Драшка. Драшково, и село мог супруга, налази се код Бајине Баште, на левој обали Дрине у Републици Српској. Драшко је био најбољи и најплеменитији човек кога сам познавала. Никада није помислио да било коме учини зло. Као што то бива - њему јесу.

Драшко се увек радовао нашем доласку, на диван начин је волео нашу децу, ми смо волели да он дође код нас, лако смо, добронамерно и шаљиво разговарали о свему. Увек се са њим стварала атмосфера присности и доброте.

Девер Драшко више није међу живима. Боловао је од срца. Године 2013. била му је заказана операција на Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње". Речено му је да ће на операцију бити позван у року од годину дана. Прошла је година, потом још шест месеци, позив није стигао. Једне ноћи Драшко је преминуо. Пола године касније коначно су позвали из болнице.. Службеница је рекла да јој је жао што се тако завршило.

Мог супруга је болно потресла Драшкова смрт. Каже да је тада у срцу и души неповратно остарио, да више нема коме да каже како му је у Ваљеву, нити да чује шта се збива у родном месту. Између њих је, још од средњошколских дана, постојала  искрена приврженост, дубоко разумевање и жеља да један другом помогну. Такав однос деценијама није бивао поремећен.

Када одемо у село и на Драшков гроб да запалимо свеће, мој супруг увек пребледи и дуго не може да говори. Ја му не  кажем да је Драшко, такав какав је био, сигурно заслужио Царство небеско и да му је сада међу праведницима лакше него док је био овде на земљи. Не кажем, јер он то зна и сам.

Када буде време ја помогнем супругу да се попнемо уз благу узвишицу до стола и клупа у великој и тихој  порти Цркве Светог Димитрија. Одатле се као на длану види Дрина у дугом току и Бајина Башта као да је на дохват руке. Супруг је и даље блед и не говори. Ја онда положим руку на његову главу или на раме и тако седимо. Тиме  говорим да га разумем и да саосећам са њим

Онда знам да је све било како треба у мом животу. И супруг и породица у коју сам дошла и породица коју сам ја са њим створила. 

Ружица Стојкановић

.

Ивана Павловић, новинарка  и Мирка Ђорђевић, ембриолог су другачије. И као такве важне су за нашу пристојнију будућност 

Разазнајемо да градска власт има озбиљан, реалан план шта треба да ради. Три су најважнија посла: изградња индустријске зоне, пут до Непричаве и новог аутопута и васкрсавање Дивчибара. Може ли градоначелник да створи атмосферу подршке за реализацију ових послова. То није лако у средини где је опструкција дневни спорт који се радо и навелико упражњава. 

Млада новинарка Ивана Павловић, снимила је документарни филм о прузи Ваљево-Лозница. Филм треба изнова да подстакне на размишљање да се ова пруга коначно изгради. Њена градња почела је пре 100 година

Јуче је у Крушик примљено 20 производних радника. Тиме је број запослених у Крушику достигао око 1900 радника. План је у догледној будућности 2 500 запослених. Доласком садашњег генералног директора, Младена Петковића, радикално се изменила структура запослених у корист радника у производњи. 

У последњих десетак дана два пута сам слушао писца Зорана Живковића на програму Радио Београда. Зоран Живковић је најпревођенији живи српски писац. Угледни амерички издавач објављује му сабрана дела у 33 тома. Утицајни Вашингтон пост посветио  је нашем писцу целу страницу. Писац каже да је замолио уредника једних наших новина да о томе забележи макар цртицу. Уредник је некако пристао

Ваљевски ватерполисти  након само пет година постојања такмиче се у Првој лиги Србије. Тим поводом је градоначелник др Слободан Гвозденовић, јуче примио руководство ВСС и ВК Ваљево

Побуне се у друштву догађају зато што су најбољи људи у најгорем социјалном положају. Не хотећи да то прихвате као трајну судбину они дижу побуну. Тако је учинио и Достојевски. Да ли то да најбољи имају најгори социјални положај припада само далекој прошлости?

Патке су безазлено пливале по утишаној Обници. Есцајг је звучно звецкао на сунчаном и хладном дану. Конобар, фини познаник, констатује да нас одавно није било. У доласку преко Пећине, кажем сапутнику да би сви често требало да долазимо овде да средимо осећања и мисли, да знамо шта мислимо и осећамо. 

Ово је право време за фотографе Ваљева. Град се убрзано мења, из дана у дан. Нестају старе породичне куће и на њиховим местима ничу стамбено-пословне зграде. Ко купује све те новоизграђене станове?